IN MEMORIAM – ALEKSANDAR MATANOVIĆ (1930-2023)

IN MEMORIAM
ВЕЛЕМАЈСТОР АЛЕКСАНДАР МАТАНОВИЋ (23.05.1930-09.08.2023)

Симбол „златног доба” нашег шаха

У Београду је 9. августа, у 94. години, преминуо велемајстор Александар Матановић, један од великана и симбола златног доба нашег шаха 1950-80, када је Југославија била друга шаховска велесила света иза СССР.

Александар Матановић је рођен 23. маја 1930. у Београду. После раних успеха у шаху и титуле омладинског првака Југославија 1948, у сениорску репрезентацију ушао је већ 1950, у незаборавном радио-мечу Југославија – САД, а 1955. је постао велемајстор.

Од 1954. до 1978. био је стални члан олимијског тима, а потом 1980. селектор репрезентације која је освојила нашу последњу олимпијску медаљу. У златном добу нашег шаха, док je сa Глигорићeм, Ивковом и Матуловићем чинио је окосницу друге велесиле света, окитио се са пет сребрних и четири бронзане олимпијске екипне медаље, као и са пет појединачних за резултате на својој табли: једном златном, три сребрне и једном бронзаном. На пет европских шампионата, између 1957. и 1977, освојио је четири сребрне и једну бронзану екипну медаљу.

Иако је такмичарске амбиције са 36 година подредио револуционарном пројекту универзалноиг шаховског језика и издавачке компаније „Шаховски информатор”, чији је био оснивач, уредник и директор, задржао је висок ниво и у наредној деценији, додајући титули првака Југославије из 1962. године (заједно са Минићем), још две, 1969. и 1978. Признање Светске шаховске федерације (ФИДЕ) добио је избором за потпредседника ФИДЕ 1990-94. Од маја 2022. Александар Матановић је био најстарији велемајстор на свету.

Уочи свог 93 рођендана написао је за „Политику” следећи аутобиографски текст, који ће се показати као опроштајни:

УЗ 93. РОЂЕНДАН НАЈСТАРИЈЕГ ВЕЛЕМАЈСТОРА НА СВЕТУ

Изабрао сам шах

Александар Матановић („Политика”, 22. мај 2023.)

У позним годинама боље је сећати се шта је било него предвиђати шта ће бити. Враћам се младости. Мајка, Јанко и Марко бирају ми животни пут. Изабраће га бомбе бачене из авиона. После бомбардовања Београда избегли смо у село Остружницу. Лето је. Скупљамо се на плажи на обали Саве. Играмо шах. Бољи сам од других. То ме је охрабрило да се после завршетка рата такмичим са својим вршњацима. Победио сам на турнирима за првенство Београда, Србије и Југославије. Коцка је бачена. А, шта да сам у Остружници био најбољи у бацању камена с рамена?

Шампионат у Загребу. Једне вечери у хотелским просторијама за суседним столом родитељи са ћерком. Почела музика, Глигорић не губи време, замолио ју је за плес. Тако је почело, а завршило се нашим венчањем. Сада заједно имамо 183 године.

Турнир у Мар дел Плати, Аргентина. На затварању, мис Мар дел Плате дели награде. Церемонија је дошла до краја – музика. Глигорић је на ногама, замолио је мисицу за плес. Као у Загребу – тако је почело, а завршило се њеном удајом за Бору Ивкова. Глигорић је не само велики шахиста већ и даровити проналазач. Задужио је и Бору и мене.

После победе наше екипе на Олимпијади у Дубровнику шах је добио крила. Као печурке после кише ничу на све стране шаховски турнири, екипна такмичења, клубови; пљуште позиви нашим шахистима из свих земаља. Пролазе године. Идем са турнира на турнир. Од Пекинга до Москве и Лондона, од Индонезије до Конга …

Играо сам са скоро свим тада истакнутим шахистима. И упознао их. Издвајам двојицу Михајла, једног из света, другог из наше земље – Ботвиника и Марковића. Ботвинику припада почасно место у шаховској историји; у његовом стану у Москви видим нашу заставу, у Израелу му се клањају до земље, у Београду се не осећа као странац. Марковић, шаховски мајстор, академик; одбио понуду да буде председник Републике Србије, до краја живота пратио шта се догађа у шаху.

Прелиставам руске, енглеске, немачке шаховске часописе. У свакој земљи на свом језику обележавају партије и пропратне коментаре. Зашто шах није као математика и музика, свуда у свету у употреби такви какви су? Зашто не шаховски језик? Штампали смо милионе „Шаховских информатора” и других књига писаних шаховским језиком. Средином 70-их година наш познати економиста објавио је у новинама: „Два производа која највише извозимо су јагодичасто воће и Шаховски информатор”.

Једном приликом нисмо платили месечни порез на време, купац закаснио са обавезом. Позове ме директор банке. Он заваљен у фотељу, ја смерно стојим пред његовим столом. Очитао ми је лекцију – то више неће да толерише. Памтим ту слику и то време.

Корона – живот у кавезу. Нигде не идемо, повремено нам долазе само син и унуци. Једини провод ми је одлазак у самопослугу и бацање ђубрета. Дуг дан, а само новине и телевизија. Сетих се да смо штампали књигу под насловом „2345”. Милан Велимировић и Марјан Ковачевић изабрали су 2.345 шаховских проблема. Мат у два, три, четири, пет потеза. Задивљен сам шта су све измислили аутори проблема. Шах је чудо.

Шах је игра. Игром се одређују вредности различитих фактора у спору. Не само човек против човека. Шахиста је једна страна, шах друга. Кад шахиста открије све тајне шаха, а то је у току, шах ће изгубити. Кад виолиниста у потпуности овлада својим инструментом, или кад лекар открије шта проузрокује неку болест – победиће. Игра је сукоб. Сукоб, у било чему, води напретку. У шаху, на пример, збивања на табли данас разликују се од оних претходног доба – на вишем су нивоу.

Када кренеш на пут без повратка, ко си и шта си зависи од оног што остављаш за собом. Кад се примакне моје време оставићу за собом супругу, сина, троје унука, три снаје, четири праунука, шаховски језик, безброј одиграних партија …

И наду да ће све оно што је усмеравало наше животе бити боље него што је било.

ПОТПИСИ

Са супругом Весном у Амстердаму 1960, на турниру у Аустралији 1970. и ових дана на Дунаву

Фото Лична архива