Dok se u Samarkandu vode velike šahovske borbe i dok su pažnja javnosti i reflektori usmereni na najbolje svetske igrače i reprezentacije, iza svakog poteza i svake partije stoji i tim ljudi koji brinu da se takmičenje odvija po najvišim standardima. Među njima su i šahovske sudije, čiji rad često ostaje van fokusa javnosti, iako od njihove stručnosti, iskustva i smirenosti u velikoj meri zavisi regularnost takmičenja.
O tome kako izgleda Olimpijada iz sudijske perspektive, sa kakvim se izazovima sudije susreću, kao i o odgovornosti koju ova funkcija nosi, razgovarali smo sa Sašom Jevtićem direktno u Samarkandu.
Nalazite se na jednom od najvećih šahovskih događaja na svetu. Kakav je Vaš prvi utisak sa Olimpijade?
Iako sam tokom godina učestvovao na velikom broju međunarodnih takmičenja, Olimpijada je ipak nešto posebno. Tek kada ste ovde i kada svakog dana vidite reprezentacije iz praktično čitavog šahovskog sveta na jednom mestu, shvatite kolike su zapravo razmere ovog događaja. Ovde imate pristuno toliko različitosti kao ni na jednom drugom šahovskom takmičenju. Imate ekipe sastavljene od najboljih svetskih igrača, do ekipa u kojima su sami početnici.
Samarkand je uz to izuzetno zanimljiv grad, sa ogromnom istorijom i potpuno drugačijim
ambijentom od onoga na šta smo navikli u Evropi, tako da sve zajedno ostavlja snažan utisak.
Ja sam ovde u ulozi sudije, tako da Olimpijadu najvećim delom doživljavam iz same sale za igru. Kada kolo počne, nema mnogo vremena za razmišljanje o veličini događaja, jer svako od nas ima vrlo konkretne obaveze. Ali kada pogledate oko sebe i vidite koliko vrhunskih igrača, sudija i šahovskih ljudi iz celog sveta je na jednom mestu, jasno vam je da ste deo nečega zaista velikog.
Kolika je odgovornost biti deo sudijskog tima na Šahovskoj olimpijadi i šta je najteži deo posla jednog sudije na ovako velikom takmičenju?
Odgovornost je velika, jer se radi o najvažnijem ekipnom takmičenju u šahu. Jedna sudijska odluka može da utiče na partiju, rezultat meča, a posredno i na plasman reprezentacije.
Na ovako velikom događaju veoma je važan i timski rad. Postoji jasna podela posla unutar
sudijskog tima i svako mora da zna svoje obaveze, ali istovremeno moramo dobro da
funkcionišemo kao celina.
Najzahtevnije je, po mom mišljenju, zadržati maksimalnu koncentraciju tokom čitavog kola. Može dugo da se ne dogodi ništa neobično, a onda u nekoliko sekundi nastane situacija u kojoj morate da reagujete, utvrdite šta se dogodilo i donesete pravilnu odluku. Tu nema mnogo vremena za razmišljanje. Zato su, pored poznavanja pravila, iskustvo i smirenost izuzetno važni.
Da li uspevate da pratite partije srpskih reprezentativaca dok obavljate svoje sudijske obaveze?
Naravno da me rezultati Srbije posebno interesuju. Poznajem naše igrače i normalno je da želim da znam kako igraju i kako napreduju na turniru.
Međutim, tokom kola sudijske obaveze imaju apsolutni prioritet. Kada stavite sudijsku
akreditaciju, morate da budete profesionalac i ne možete da provodite vreme pored partija
srpskih reprezentativaca samo zato što vas one više interesuju od nekih drugih.
Ukoliko naša reprezentacija svoj meč igra neposredno pored meča gde ja sudim, mogu
povremeno da vidim pozicije ili pratim rezultat u meču. Međutim, ukoliko su pozicionirane
dalje, dešavalo se da tek kada završim svoj posao saznam rezultat naše reprezentacije.
Muška reprezentacija Srbije je pre dve godine u Budimpešti osvojila peto mesto. Koliko je teško ponoviti ili nadmašiti takav rezultat?
Peto mesto na Olimpijadi je izuzetan rezultat i mislim da tek kada pogledamo koliko jakih
reprezentacija učestvuje možemo potpuno da shvatimo njegovu vrednost.
Ponoviti takav rezultat nije nimalo lako. Olimpijada je dugo i specifično takmičenje. Potrebni su dobra forma, dobra atmosfera u ekipi, pravi raspored energije tokom turnira, a u završnim kolima i malo sportske sreće.
Srbija je prethodnih godina pokazala da može ravnopravno da igra sa veoma jakim
reprezentacijama. Zbog toga naši igrači svakako imaju pravo na ambicije, ali na Olimpijadi je verovatno najbolje ne gledati previše unapred. Svaki naredni meč je najvažniji.
Koliko su danas tehnologija, elektronske table i kompjuterski sistemi promenili posao šahovskog sudije?
U velikoj meri jesu. Posao sudije danas izgleda prilično drugačije nego pre dvadesetak i više
godina. Elektronske table, programi za parovanje, sistemi za rezultate i prenos partija, kao i tehnologija koja se koristi u okviru Fair Play mera, postali su sastavni deo velikih takmičenja.
To nam sa jedne strane mnogo pomaže, jer imamo pristup informacijama koje ranije nismo
imali, ali sa druge strane od savremenog sudije zahteva dodatna znanja.
Tehnologija ipak nije zamenila sudiju. Ona je alat. Kada nastane sporna situacija, i dalje čovek mora da utvrdi činjenice, protumači pravila i donese odluku.
Koliko je važna komunikacija sa igračima, posebno kada dođe do sporne situacije?
Izuzetno je važna. Često nije dovoljno samo doneti pravilnu odluku. Veoma je važno i kako ćete tu odluku saopštiti.
Igrač koji se nalazi usred važne partije može biti pod ogromnim pritiskom. Sudija zato mora da bude miran, jasan i korektan, da sasluša igrača i objasni odluku, ali istovremeno mora da zadrži autoritet.
Iskustvo me je naučilo da dobra komunikacija često može da spreči da relativno mala situacija preraste u ozbiljan problem. Iskustvo sudije i poznavanje specifičnosti u ponašanju svakog pojedinačnog igrača, često može da predupredi nastajanje većeg problema.
Da li je teže doneti odluku kada je za tablom svetski poznat velemajstor ili je za sudiju svaki igrač potpuno isti?
Ovo je odlično, ali u isto vreme i teško pitanje. Naravno da ste svesni kada ispred vas sedi neko od najboljih igrača sveta. Bilo bi neprirodno reći da to ne utiče na samog sudiju.
Ali onog trenutka kada treba da donesete odluku, ime igrača treba da postane potpuno
nevažno. Pravila su ista za svetskog prvaka i za igrača sa mnogo nižim rejtingom.
Igrači moraju da znaju da će u istoj situaciji dobiti istu odluku, bez obzira na ime, titulu ili
reprezentaciju za koju nastupaju.
Koliko sudija mora da bude psihološki stabilan i potpuno neutralan tokom partije?
To je možda jednako važno kao i samo poznavanje pravila. Sudija mora da ostane miran upravo onda kada drugi nisu mirni. Ne sme da reaguje impulsivno niti da dozvoli da ime igrača, rezultat, prethodna situacija ili nečija reakcija utiču na odluku. Neutralnost se podrazumeva, ali psihološka stabilnost u velikoj meri dolazi sa iskustvom.
Kada prođete kroz veliki broj ozbiljnih situacija, naučite da prvo utvrdite činjenice, zatim
primenite pravila i tek onda donesete odluku. Iako to nije lako, najbolje sudije uspevaju da
odluke donose bez uticaja bilo kakvih emocija.
Koliko su igrači upoznati sa pravilima i koliko često se dešava da profesionalni šahisti pogreše u primeni nekog pravila?
Vrhunski igrači uglavnom veoma dobro poznaju pravila koja se najčešće pojavljuju u praksi. Međutim, oni su profesionalni šahisti, a ne profesionalne sudije, i nije realno očekivati da poznaju svaki detalj propisa.
Zanimljivo je da nesporazumi ponekad nastaju upravo kod pravila za koja svi misle da su
potpuno jasna. Kada ste, kao igrač, nekoliko sati za tablom, imate malo vremena na satu i pod velikim ste pritiskom, moguće je pogrešno proceniti i situaciju koju biste van partije bez problema razumeli. Upravo zato je tu sudija.
Da li sudija može da uživa u šahu dok radi ili je tokom kola potpuno fokusiran samo na posao?
Može da uživa, ali na potpuno drugačiji način nego gledalac. Ovde imate priliku da budete jako blizu do nekih od najboljih šahista sveta i, naravno, kao šahista želite da pogledate njihove pozicije. Ali dok gledate tablu, istovremeno morate da pratite satove, ponašanje igrača, susedne table i sve ono što potencijalno može zahtevati intervenciju. Zato tokom kola ne možete sebi da dozvolite luksuz da nekoliko minuta stojite pored neke fantastične pozicije i pokušavate da pronađete najbolji potez. Za to postoji vreme kada se kolo završi.
Šta biste izdvojili kao najveći uspeh u svojoj sudijskoj karijeri do sada?
Teško mi je da izdvojim samo jedno takmičenje. Imao sam priliku da budem glavni sudija i da obavljam odgovorne funkcije na različitim velikim međunarodnim događajima, uključujući i razna svetska i evropska prvenstva, i svako od tih iskustava mi mnogo znači.
Ipak, biti izabran u sudijski tim Šahovske olimpijade svakako predstavlja jedno od najvećih
priznanja u karijeri međunarodnog sudije, naročito ako ste delegirani da sudite u prvom sektoru i vodite glavne mečeve u kojima se odlučuje o rasporedu medalja. Olimpijada je vrh ekipnog svetskog šaha i ovde ste deo međunarodnog tima sastavljenog od veoma iskusnih kolega iz celog sveta.
Ali možda još više od jednog konkretnog imenovanja cenim kontinuitet. U međunarodnom šahu poverenje se gradi godinama. Kada vas ponovo pozovu na veliko takmičenje i daju vam odgovornu funkciju, to znači da je neko prepoznao način na koji ste radili prethodne događaje. Za mene je to možda i najveće profesionalno priznanje.
Šta biste poručili mladim šahistima koji jednog dana žele da postanu međunarodne šahovske sudije?
Pre svega, da ne misle da je dovoljno naučiti Pravila šaha. To je samo početak.
Treba suditi što više turnira, gledati kako rade iskusnije kolege, postavljati pitanja i, što je
veoma važno, učiti iz sopstvenih grešaka. Ne postoji sudija koji nikada nije pogrešio. Razlika je u tome da li iz te greške nešto naučite. Za međunarodnu karijeru veoma su važni dobro poznavanje engleskog jezika, komunikacija sa ljudima i sposobnost rada u timu sa kolegama iz različitih zemalja i kultura. I postoji jedna stvar koju često kažem mlađim kolegama: dobar sudija ne treba da želi da bude glavna ličnost turnira. Ako se takmičenje završi, sve je proteklo regularno, igrači su zadovoljni, a o sudijama se gotovo nije ni govorilo, vrlo često znači da smo svoj posao uradili veoma dobro.
Kada se završi poslednje kolo i kada skinete sudijsku akreditaciju – šta će Saša Jevtić prvo uraditi: odmoriti, pogledati neku partiju ili možda odigrati jednu partiju šaha?
Pre svega me očekuje prilično dug put iz Samarkanda do kuće i verovatno će to biti prva prilika da se malo odmorim i saberem utiske posle gotovo dve nedelje veoma intenzivnog rada.
Ali šah je već dugo mnogo više od posla kojim se bavim, praktično je postao moj način života. Ja sam šahovski profesionalac i tokom godine se moje obaveze samo smenjuju: nekada sam sudija, nekada organizator, trener ili turnirski direktor. Tako će biti i posle Olimpijade, jer me već čekaju unapred dogovoreni novi šahovski angažmani, kako u organizatorskom, tako i u sudijskom smislu.
Zato kod mene zapravo nema klasičnog „povratka iz šaha” u svakodnevni život. Vratiću se kući, odmoriti nekoliko dana, a onda nastavljam tamo gde sam stao. Šah je već odavno sastavni deo mog svakodnevnog života i, iskreno, teško bih mogao da zamislim da je drugačije.
Elena Stojanović
foto: ŠSS
